Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


XXI vi­jek po­či­nje da pro­ti­če u zna­ku ve­li­ke po­tra­žnje re­al­nog. Mul­ti­me­di­jal­na sli­ka pred­vo­di tu stra­tos­fer­sku eks­pe­di­ci­ju. Na nje­nom pu­tu, is­kli­znu­ća se ostva­ra­ju na sva­kom ćo­šku: te­ro­ri­zam, di­gi­tal­no dru­štvo, uni­ver­zal­ni su­bjekt – sve su to us­put­ni fe­no­me­ni na­sta­li u ovoj avan­tu­ri. Pa opet, pri­rod­no je da se po­bro­ja­nim per­for­man­si­ma ubri­zga­va pre­dug for; na mje­sto is­če­zle re­al­no­sti, u bli­ce­vi­ma od­blje­sku­je hard re­al­nost. He­pe­ning je nu­žno si­mu­la­ci­ja i ne­moć udva­ja­nja.
Fo­kus je pro­du­že­tak in­stru­men­ta ko­ji ot­kri­va pra­zni­nu, ujed­no na­me­ću­ći ne­mo­gu­ću isti­nu o njoj. Ka­ko tu­ma­či­ti po­ja­vu ko­ja na­sta­je i ne­sta­je na pu­tu ka re­al­no­sti? Mo­že li bi­ti da je ona ipak shi­zo­fre­na, na­bi­je­na ha­o­tič­nim frag­men­ti­ma, pi­ja­vi­ca­ma mre­že ko­je su se is­tr­gle kon­tro­li? Tre­ba ra­zu­mje­ti da me­ta­kon­tro­la u svom si­ste­mu sa­dr­ži vi­rus pro­tiv iste kon­tro­le.
Fa­sci­nant­na je ta is­cr­plju­ju­ća re­to­ri­ka re­al­no­sti ko­ja re­a­ni­mi­ra sva­ki do­ga­đaj pod­jed­na­ko. Sta­nje post-sa­vre­me­nog dru­štva uvi­jek već na ivi­ci je van­red­nog: u de­fi­ci­tu isto­ri­je, lo­gič­no je da se svi do­ga­đa­ji sa­mo­pro­gla­ša­va­ju za onaj uni­ver­zal­ni.
Bu­du­ći da je de­mo­kra­ti­ja tek u na­do­la­sku (de­mo­kra­ti­ja ko­ja ni­je u vje­či­tom na­do­la­sku, ka­ko tu­ma­či­mo, i ni­je de­mo­kra­ti­ja), da­nas lak­še tu­ma­či­mo Ni­če­o­vu po­ru­ku: „Li­be­ral­ne in­sti­tu­ci­je od­mah pre­sta­ju da bu­du li­be­ral­ne čim se po­stig­nu: ka­sni­je ne­ma go­rih i ra­di­kal­ni­jih ne­pri­ja­te­lja slo­bo­de od li­be­ral­nih in­sti­tu­ci­ja.“ (Mo­je tu­ma­če­nje slo­bo­de – Su­mrak ido­la)
Ak­tu­el­no je od­već plit­ko da bi­smo u nje­ga stvar­no mo­gli za­plo­vi­ti!
In­for­ma­ci­je se utr­ku­ju raz­bi­ti i naj­ma­nji po­ku­šaj traj­no­sti: do­ga­đaj, u po­tre­bi da se eks­ten­ziv­no us­po­sta­vi, vr­ši na­si­lje nad sop­stve­nom pri­ro­dom. De­struk­ci­ja je po­sled­nji vid bor­be za sa­mo­po­tvr­đi­va­njem.
Ta­ko je te­ro­ri­zam ogle­da­lo okre­nu­to na­šoj li­be­ral­noj rav­no­du­šno­sti; trag, na­pro­sto, tre­ba da tra­je. Sa­da je to bi­lo Ku­ma­no­vo, već ju­če di­mio je cen­tar Nju­jor­ka, nje­go­va or­to­dok­sna ka­pi­ta­li­stič­ka ver­ti­kal­nost.
Me­đu­tim, na pre­sje­ku tek­sta, pre­ci­zno­sti ra­di, re­ci­mo ovo: te­ro­ri­zam, sva­ka­ko, ni­je ni­ka­kav iz­bor, i tim pri­je nu­žno sto­ji s onu stra­nu iz­bo­ra, ujed­no ga po­sta­vlja­ju­ći i po­ni­šta­va­ju­ći. Šta mo­že bi­ti ekvi­va­lent­no te­ro­ri­stič­kom ak­tu? Smrt kao tran­spa­rent­nost da­nas za­do­bi­ja vri­jed­nost estet­skog ulo­ga i pro­iz­volj­no se tu­ma­či kao svo­je­vr­sni umjet­nič­ki ža­nr ko­ji se su­pro­sta­vlja sva­kom ob­li­ku re­pre­siv­ne me­to­de za­tvo­re­nog dje­lo­va­nja. Pa ipak, i te­ro­ri­zam je ta­ko­đe ni­šta ma­nje za­tvo­re­no (kon­tra) dje­lo­va­nje.
No­mad­sko nju­ška­nje za re­al­nim kraj­nje eks­tre­mi­zu­je sred­stva, sa­mim tim što je tr­ži­šte pre­si­će­no sva­ko­ja­kim do­ga­đa­ji­ma ko­ji čak ni sve­op­štom stra­te­gi­jom ba­nal­nog ne mo­gu za­do­bi­ti po­že­ljan rej­ting na plej li­sti stvar­no­sti.
Te­ro­ri­zam je, na­o­pa­ko iz­da­nje „bor­be“ sa ire­al­nim si­ste­mom mo­ći u ime pra­va na re­al­no. I u eko­nom­skom smi­slu, ni­šta ma­nje, re­al­nost se ot­ku­plju­je. Već s ula­skom u mo­der­no do­ba po­či­nje­mo ra­zu­mi­je­va­ti da do­la­zi i taj dan ka­da će re­al­no pred­sta­vlja­ti pri­rod­no do­bro. U he­ge­mo­ni­ji mre­ža, iz­gle­da da pre­stup i smrt je­di­no da­ju gla­sa od se­be.
Te­ro­ri­zam je ne­za­mi­sliv bez gra­da, jer se ra­ču­na da on­dje moć kon­de­zu­je re­al­no u svo­je spe­ci­jal­ne svr­he. Ku­ma­no­vo je, ci­je­li je­dan dan, pre­ten­do­va­lo na re­al­no. Te­ro­ri­zam ko­ji se prav­da iz­bo­rom za vječ­nost, jed­no­stav­no ne tr­pi izo­la­ci­ju re­al­nog. 11. sep­tem­bar je­ste ma­ti­ca do­ga­đajâ ko­ji je uz­dr­mao te­ko­vi­ne vir­tu­al­ne i ilu­stro­va­ne isto­ri­je.
Mo­že­mo li se i da­lje na­da­ti u re­al­nost ko­ja bi se mo­gla po­sti­ći na na­čin ko­ji bi iz­bje­gao pred­sta­vu re­al­nog u for­mi tra­u­me?